Rimu s ljubavlju

Vudi Alen je stvaralac koji svoje gledaoce gaji u dijalogu izmedju sopstvenih i neuroza publike. Čini se ponekad da je prijatno predvidljiv u smislu da ostavlja gledaoca pod utiskom da je vešto pronikao sledeći njegov potez. U filmu “Rimu s ljubavlju” Vudi Alen nam predstavlja svu raskoš prelepog grada, dodirujući najlepše vrtove i romantične ulice Trasteverea, Ulice Kondoti i Španskog trga.

Predstavlja grad u kome se sreću razne ljubavne priče toliko lake i lepe sa humorom zrelog čoveka koji daje zaključak da u životu ima uspona i padova koji se dešavaju i poznatima i nepoznatima, ali je ipak bolje biti poznat. Time baca rukavicu u lice publiciteta večno gladne industrije. Gledajući Beninija i Penelope Kruz krade emocije od najboljih vezane za špansku i italijansku filmsku školu. Time odaje priznanje oličeno u velikom divljenju fantastičnoj estetici evropskog filma pod kredom “loši umetnici kopiraju, a najbolji kradu”.

Almodovara sam posmatrala jedne davne godine posle premijere njegovog filma “Loše vaspitanje” koji je u salvama aplauza kanskog Gran Palea bio istinski tužan kako samo veliki umetnik može. Samo mogu da naslutim da se osećao potpuno nag u svom umetničkom krvarenju dajući svoju dušu platnu. Dok su mnogi aplaudirali možda nekim njegovim najbolnijim ličnim ispovestima.

Njegova evropska turneja, započeta filmom “Ponoć u Parizu” i nastavlja se filmom “Rimu sa ljubavlju”, podseća na opraštanje istoričara umetnosti, kustosa nekog velikog muzeja pred odlazak u penziju. Dodirujući svako delo koje je činilo njegovu svakodnevicu, kustos se oprašta od svojih ljubavi. Tako i Vudi Alen u svom laganom ritmu pokazuje svu neophodnu tugu, setu koja prati sećanja na mlade ljubavi i takoreći proživljava svaku priču kao otisak svojih spomenara.

Alek Boldvin je apsolutno ukrao šou šetajuci čvrstim koracima kroz cinizam pravog romantika kome je život doneo komercijalni uspeh arhitekte. Kao student sazrevao je gledajući Berninijeve fontane, Borominijeve kupole, Mikelanđela, baroknog Spekija, neznanog arhitektu arhitektonski čudesnog Panteona sa rupom na kupoli, iskren pred sobom da je kopromitovanje duha radi komoditeta bilo vredno jer su mu ostala sećanja na nevinost lepote prve ljubavi u Rimu koja niko ne moze da mu uzme. Niko, pa ni on sam sebi u nepotrebnom razmišljanju “Da su mi one godine, a ova pamet”.

Dalje, V.Alen pokazuje romantične šetnje vrtom ruža, pomorandži, kao i šaputanja u parku Vile Borgeze, gde se u neverovatnoj lepoti jezera ogleda izdaja prijateljice i ljubavnika u neodoljivom zovu mladosti na greh.

Kao da se viri kroz ključaonicu bašte znanja malteškog reda, gleda se suočavanje sa penzijom jednog od najvećih filmskih stvaralaca koji je svestan da zaokružuje svoj rad. I dalje gledajući svet okom dečaka koji je na ulicama Njujorka odrastao gledajuci italijanske filmove.

Roselini, Felini, Vitorio de Sika ruku pod ruku sa Klaudium Kardinale, Sofijom Loren i Anitom Ekberg dozvoljavaju mu da budan sanja svoje filmove i da odbija penziju makar bio i operski pevač samo pod tušem. Likom “tenora pod tušem”, na njemu svojstven način, prikazuje more neiskorišćenih ideja i želja koji mnogi umetnici imaju u čekanju da ih neko pronađe. Po njemu, hrabar je onaj koji izdrži i najveće promašaje, ali živi svoju umetnost. Biti umetnik nikad ne može da bude hobi. To je odricanje sigurnog tla sopstvene intime i suočavanje sa svim slabostima bića radi lepote života koju umetnik svojm umetnošću pruža. Vudi Alen nam pokazuje da je naša ljubav prema gledanju filmova u stvari naša želja da budemo zavedeni prividom i fantazijom bez koje bi magija života bila nedovršena. Na taj način se unapred osmehuje i podsmeva svima koji će kritikovati njegovo ostvarenje jer će morati da ga odgledaju, a on njih nikad nije morao da gleda.

Kao rimski đak i sama sam prepoznala mesta, ulice i kafić “Kafe de La Pace” u kome sam provodila vreme i družila se sa divnim prijateljima. Gledajući taj film, shvatila sam da vreme stoji i da ćemo moje drugarice i ja u tom gradu večno ostati mlade jer ću se uvek sećati kako smo se vraćale kući sa Navone preko San Angelo mosta i koračale ka Vatikanu gde bismo u najboljoj đelateriji “Old bridge” kupile sladoled. Sećanje na njih je životna mudrost neustrasivosti mladosti.

Kako smo hvatale sunčane vikende u Ostiji i putovale na Kapri sa društvom. Tada smo u jedinom bioskopu koji prikazuje nesihronizovane filmove zajedno gledale prvi film “Seks i grad o devojkama u Njujorku”. Moje Ljilja, Dijana, Ana, Jovana i Mina ostaće neumoljivi vitezovi naših šoping pohoda, spremanja ispita i slavlja u letnjim baštama Rima pod otvorenim nebom Olimpijskog sela. U filmu Vudija Alena pojavljuje se i plavooki glumac iz fimskog ostvarenja “Tri metra iznad neba” za kojim je uzdisao ceo Rim, a i mi u njegovoj romantičnoj ulozi buntovnog mladića Stepa. Kultni bioskop Anđelika u Njujorku uskoro ce prikazati i nenadmašno šarmantnu francuskinju Zuli Delpi u filmu “Dva dana u Njujorku” kao francusku komediju koja (nalik filmu ”Upoznaj roditelje”) objašnjava komičnost kulturnih razlika. Gledaćemo i Miru Sorvinu u filmu o Njujorku “Union skver”.