Koračamo žmureći. Ponajčešće. Polusvesno nastojimo da stvarnost ne vidimo onakvom kakava jeste. Šarena je. Magična. Bremenita. Prebogata. Ne uspevamo baš uvek da vidimo da je ono što nam se čarobnim čini neretko samo čista NElepota polulepo upakovana. Trebalo bi da je umetnost “ono nešto” s čim ćemo “nahraniti” svoj duh kada ga neke obično – neobične stvari ugroze. Moguće da i pokušavamo upravo tu stvar, ali nam to ne polazi uvek za rukom, možda baš iz razloga što lepotu tražimo tamo gde je nema, tamo gde ne može da postoji, u umetnosti koja to nije ili koja, ako to jeste, isuviše se “nakićenom” čini.

U vremenu u kom se nalazimo, sa polovinom vrednosti koje su izgubile na snazi, teško je govoriti o tome šta umetnost jeste, kao i o tome šta ona nije, odnosno o kiču i šundu. Kič je, naime, “umetnost” koja se “ulaguje”, koja se “trudi da se dopadne”, koja prosto poziva da je gledamo, upijamo, imamo. Dopadljiv je. Budi u nama emocije kojih smo željni. Šund bi, praktično, bio isto to, samo što se tim izrazom obuhvataju knjige bez gotovo ikakve umetničke vrednosti (po sadržaju obicno kriminalne, avanturističke, pornografske…)

Jedan poznati filozof je u svojoj filozofiji imao tezu o prevrednovanju svih vrednosti. Moguće da je baš to ono što bi nam danas pomoglo da umetnost vratimo na pravi put. Izgubila je na snazi. Postala komercijalna. Ono o čemu pojam masovne kulture govori ukazuje i na to koliko je važna stvar za razvoj društva upravo to “komercijalizovanje” umetnosti. No da li je, samim tim, umetnost izgubila na snazi i nešto manje ostala ono što je prvobitno bila? Svakako.

Zašto je potrebno da jedan prosečan, nimalo obrazovan građanin na zidu, kao dekoraciju prostora, ima kopiju da Vinčijeve Oproštajne večere, kada se on, ionako, neće truditi da tu sliku razume, nalazeci ekstremnu umetničku vrednost u njoj?! S druge strane, pričaće nam o tome kako je Tolstoj savršeno napisao Anu Karenjinu, samo zato što je pogledao istoimeni film, i u našim očima će se zaista činiti vrednim. I obrazovanim. I gde je tu smisao?! Ne, preterujemo… Smisla zaista ima. Smisao je u edukovanju. Delimičnom, bar. To što je pravoj umetnosti oduzeta vrednost, sasvim je druga priča koja se potrošača kiča i šunda ne tiče, a proizvođača još manje. Profit, dakle. To je ta magična reč.

Naposletku, bitno je pomenuti i da čovek koji oseti i zna vrednost umetnosti, neće (bar ne tako često) doći u iskušenje da postane konzument kiča i šunda, već će nastojati da nađe nešto što zbilja može da utoli njegovu glad za estetskim. Sposobnost da procenimo koliko je vredno ono što je vredno – leži u nama samima. Moramo da se gradimo, da se usavrsavamo, da osposobimo svoje oči (kako spoljašnje tako i “unutrašnje”) da vide ono vredno gledanja. A moguće da i nije tako teško kao što se čini…