“Umetnost je stvarana da se oseti, a ne da se razume. Zato se uvek, kada se o umetnosti želi govoriti razumom, obično kažu gluposti.” – T. Drajzer
Moguće da rizikujemo da se “združimo” sa glupošću, goveći o onome što se jedino dušom i može osetiti, ali zrnca ludosti koja iz pojedinih umetnika izviru, prosto pozivaju na to.
Pretpostavka, da se umetnost graniči sa ludošću (ili umetnici sa ludacima) zaista može da se razmatra beskrajno dugo. I verovatno je da se ni do kakvog konkretnog zakljucka i ne moze doci. Svakako, jasno je da će umetnik stvarnost posmatrati na određen, njemu blizak način. Uostalom, ne činimo li to svi? Da, ali… zašto je njegov način “drugačiji”? Za razliku od “običnih” ljudi literarni umetnik, recimo, posmatra gužvu na autoputu, treperenje lišća na vetru… tako što svojim zapažanjima, gotovo automatski, traži određenu literarnu formu. A šta je sa životom na ivici života? Sa životom na ivici ludila? Dublje promišljanje stvarnosti svojstveno je mnogima od nas, ali ono što jednog umetnika čini umetnikom i jeste sposobnost da se na drugačiji način uklopi u svet i da možda upravo u toj svojoj “različitosti” pronalađe inspiraciju. Sa lepršavom maštom deteta, sa hrabrošcu ludaka, umetnik je sposoban da ne strepi od osude društva. Uglavnom.
Fridrih Niče kaže: “Da nema umetnosti-umrli bismo od istine” I kakvu je on laž, ili ulepšanu neistinu, pronašao u umetnosti? I do koje mere je morao da se saživi sa njom da bi dotakao ideju “umiranja od istine”? Da umetnosti nije, bili bismo večito zadovoljni svojim malim životima i možda bismo i tražili način da ih nekako ispunimo, ali je sasvim izvesno da tog načina ne bi bilo. Priroda. Možda jedino ona. Kao ogroman odraz umetnosti. A zabrinjavajuća je činjenica da je genija sve manje i da su ljudi gotovo sasvim izgubili dodir sa prirodom. A šta je sa knjigama, slikama, fotografijama, pozorišnim komadima…? Život bez umetnosti danas nam se pretežno čini nezamislivim, čak i ako je ne pratimo.
Odakle jednom čoveku, jednom umetniku, tolika količina ekscentričnosti, a ujedno i hrabrosti da tu ekscentričnost izrazi? Čarls Bukovski je dane provodio pijan ili, u najboljem slučaju, mamuran, živeći sa mačkama, svojim poluludim ženama, pisaćom mašinom i Betovenovom muzikom. A i on je, čak i ,među posebnima, posebna priča. Gorepomenuti Fridrih Niče je bolovao od šizofrenije, kao i Njutn, Van Gog, Gogolj… Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena bi senka muve izluđivala. Ruso i Paskal su bolovali od paranoje. Van Gog je, ponesen stvaranjem, odsekao sebi uvo i poslao ga svojoj ženi. Strindberg je bolovao od šizofrenije, a kada se bolest najviše ispoljavala, ili nije pisao ništa ili su neka njegova dela imala manju umetničku vrednost. I da li je to imalo veze sa ludošću, sa ispitivanjem krajnjih granica do kojih je čovek spreman ići, sa ispitivanjem “dobre” ili “zle” sreće…? Sve je to pod znakom pitanja. U svakom slučaju, svi oni su, negde u sebi, morali da poseduju jedno zrno ludosti, koje za sobom povlači i hrabrost, tek da bi se usudili da rade ono što rade i da nas još i danas ostavljaju gladne svoje umetnosti.
Privoditi kraju priču o ludosti i genijalnosti, a biti svestan da nisi došao ni do jednog od zaključaka, takođe ukazuje na manjak hrabrosti. Samim tim i genijalnosti. I porazno je.
Dijana Knežević
Ostavite odgovor